UDATE LJUBAVNICE ulaz u galerije

Dating > UDATE LJUBAVNICE ulaz u galerije

Click here: ※ UDATE LJUBAVNICE ulaz u galerije ※ ♥ UDATE LJUBAVNICE ulaz u galerije

Zacrtavala sam sv ijetlu elipsu najprije oko Igora, potom oko Relje i Nevena i naposljetku oko cij ele kuæe. Profesionalni izvođači visokotiražnih grafika, litografija, bakropisa, akvatinti, serigrafija, drvoreza, linogravura itd… Medaljeri. Zidant ih razdvoji, držeći ih za tunike.

Mada platu nije primao godinu dana naokolo svi znaju da je on i dalje šef stanice. Ulje se sprema od svežih cvetova, regeneriše i neguje kožu. Kad bi muškarci bili prisutni, mnoge se ne bi usudile govoriti tako slobodno kako to čine kada su među sobom. Organizatori raznih intervjua i emisija za ili o kulturi i umetnosti. Zaklopila sam oči, raširila noge i miješala guzom jašući na valovima orgazma. Ako je u pariskom ateljeu, u tamnim senkama ulica u Malakovu, nalazio opravdanje za postupak u kom su se mešali kolorističko i tonsko slikanje, sad se osetio oslobođenim da se u punoj meri prepusti svom unutrašnjem nagonu — svetlosti i boji. Učini joj se da vidi senku koja se pomera i tada ugleda u crno odevenog čoveka kako trči prema zidu. «Hej, ovdje smo došli zbog planina.. Ne mogu te najebati koliko si mokra i vruća!

On i njegov brat Konstantin znali su od detinjstva da ptice u Solunu i ptice u Africi ne govore istim jezikom, da se lasta sa Strumice i lasta s Nila ne razumeju i da jedino alba- trosi svuda na svetu govore istim jezikom. Bovoar je od 1931. Najzanimljivije karijere su im nedostupne, a unutar pojedinih zanimanja muškarci su im opet postavili prepreke.

Milorad Pavić - Hazarski Rečnik - Obojica su me pogledali a ja im rekoh pa ako se ne plašite prihvatite izazov.

Haljine je izradio zlatar u turskom gradu Kahramanmaras. Vlasnik kompanije koja je dizajnirala i prodala haljine Ahmet Atakan za AA je kazao da su napravili dizajn za koji niko nije imao hrabrosti da pre napravi, te da se prodaju posebno na području Egejske regije. On je dodao da im je prioritet proizvodnja zlatnog nakita , ali da su pre šest meseci počeli sa proizvodnjom zlatnih haljina te da se konačan proizvod sastoji od 22 — karatnog zlata. Na izradi zlatne haljine je 15 dana radilo sedam radnika. On je dodao da ima onih koji čekaju u redu da kupe zlatnu haljinu te da ekonomska kriza , promena kursa dolara , ali i zlata ne utiču na prodaju ovog skupocenog odevnog predmeta. Kako kaže Atakan , cena haljine se menja zavisno od dužine , ali i proporcija klijentkinje koja će je nositi tako da rade na haljini koja će koštati oko 800. Atakan dodaje da su pripadnice lepšeg pola oduševljene haljinama. Ima osoba koje ih možda neće ni obući , ali žele da ih imaju. Atakan je takođe kazao da od februara spremaju da haljine proda iu arapskim zemljama te da imaju dve porudžbine. To je bio slučaj i kada je Stjuart Frejzer blizu Novog Zelanda izvukao potpuno providnu životinju nalik velikoj škampi. Ribar sa Novog Zelanda ostao je zbunjen kada je u vodi ugledao životinju nalik providnoj škampi. Prema njegovim rečima, osećaj dok je držao bio je neverovatan. Prirodno, odmah je i fotografisao čudnog stvora, a svi lokalni ribari i prijatelji ostali su zbunjeni kada im je pokazao. Međutim, Debora Kraknel, vođa istraživačkog odeljenja Nacionalnog morskog akvarijuma u Plimutu, kaže da ona veruje da je to stvorenje poznato kao Salpa maxima, o kojoj se vrlo malo zna. Obično naseljava hladnija mora, ali se ponekad veće koncentracije ovih životinja mogu naći i u toplijim delovima okeana. Inače ona je samo jedan insekt od 60 novootkrivenih vrsta iz prašuma južnoistočnog Surinama…. Južni Surinam je poznat naučnicima kao jedno od poslednjih mesta na planeti gde postoje velika prostranstva netaknute tropskih šuma. Novootkrivena neobična buba je dugačka sedam milimetara, dok sa svojom srebrnom kosom podseća na popularnu lutku trol iz devedesetih godina. Ptica je siva sa braonkastocrvenom kapicom i crnim vratom. U saopštenju se navodi da je još samo jedna vrsta jedinstvena za Kambodžu, kambodžanski drozd, endemski za planinski masiv Kardamom. Kako prenosi AP, reč je o prvoj novoj vrsti mesoždera otkrivenoj na Američkom kontinentu u poslednjih 35 godina. Veličine rakuna, sa njuškom medveda, olingito živi u planinskim šumama Ekvadora i Kolumbije. Ovaj mali sisar, težak u proseku oko jedan kilogram, aktivan je noću kada skače po krošnjama drveća u potrazi za hranom. Tokom sedam dana koliko je trajala njihova ekspedicija, načinili su oko 6. Najveći broj novih vrsta koje su otkrili pripada rodu jegulja. Neke vrste jegulja živele su na takvim dubinama da su gotovo sasvim prozirne usled nedostatka sunčeve svetlosti, dok su kod drugih oči zakržljale, takođe zbog života u mračnim morskim dubinama. Ljudi za stanovanje uglavnom biraju kuće i stanove gde će se prvenstveno osećati ugodno, ipak postoje ljudi koji su odabrali da realizuju svoje najčudije snove i naprave kuće koje liče na dom iz mašte, mada su neke pomalo i zastrašujuće. Budući da su ukusi različiti i ista građevina nekome može delovati kao idealno arhitektonsko rešenje dok istovremeno mnogima izgleda krajnje neobično, teško je sastaviti listu čudnih vikendica ili stalnih prebivališta. Bez sumnje, reč je o vlasnicima najčudnijih kuća na svetu! Svemirski brod Kuća podseća na veliki tanjir koji se oslaja na šest velikih betonskih stubova, a praktično je to što može da se parkira auto ispod kuće. Ovaj po malo bizaran objekat nalazi se u Tenesiju, ima tri spavaće sobe, kuhinju, dva kupatila, dnevnu sobu i veliki otvoreni bar. Dom u obliku čajnika Ovo arhitektonsko remek-delo se nalazi u gradu Cilla u Vašingtonu. Sagrađena je pre više od 100 godina. Na prvi pogled deluje kao jedan veliki lonac sa poklopcem, ili kao čajnik, ali, verovali ili ne, to je građevina u kojoj zaista žive ljudi. Boing 727 Zamislite da imate Boing 727 kao dom. Stepenice se otvaraju sa daljinskim upravljačem, kao garažna vrata. A tu je i lični džakuzi u pilotskoj kabini. Morate priznati da je slatko. Dakle, ako se plašite letenja i aviona, ovo je idealn način da pobedite strah, jer je ova kuća čvrsto na zemlji. Toalet kuća Na listi bizarnih mesta koja morate obići prilikom posete Јužnoj Koreji je tematski park koji slavi toalete. Ovaj muzej gradu Suvon podario je njegov bivši gradonačelnik Sim Dže, poznatiji kao, Gospodin Toalet, kojeg je majka rodila u kupatilu svoje porodične kuće, što donekle objašnjava njegovu posvećenost toaletima. On je ranije sprovodio odlučnu kampanju poboljšanja kvaliteta javnih toaleta, a takođe je i osnovao Svetsko toaletno udruženje čija je svrha širenje svesti o vezi između toaleta i higijene, odnosno ukazivanje na to kakvu važnost sanitarno odlaganje otpadnih voda ima kako za zdravlje zajednice, tako i za njeno dostojanstvo. I to nije sve. Park koji je se sastoji iz Simove kuće u obliku ve-ce šolje, koja je posle njegove smrti pretvorena u muzej. Dizajnira je za jedan bračni par sa dvoje male dece koji su želeli da se sjedine sa prirodom. Nautilus kuća inspirisana je morem i krivudavim oblikom nautilus školjke. Ima efektni ulaz u zidu na kome se nalaze šareni prizorčići od bojenog stakla, čiji je spoljašnji izgled dovoljan da vas privuče, dok unutra svetlost koja prolazi kroz bojeno staklo proizvodi jako zanimljiv efekat na jednom od unutrašnjih zidova. Život u unutrašnjosti ove kuće odvija se u prostoru, bez bilo kakvih pregrada. Staza od kamena vas vodi iz jedne prostorije u drugu, a kada se penjete spiralnim stepenicama koje vode do radne sobe, imate osećaj kao da lebdite iznad dela obraslog vegetacijom. Kupatilo sa svojim peščanim zidovima i plavim pločicama, dizajnirano je tako da izgleda kao da je pod vodom. Kuća u obliku cipele Kuća u obliku cipele osnovana je 1948. Izvrnuta kuća Poljski biznismen i filantrop Daniel Czapiewski je izgradio ovu naopačke izvrnutu kuću kao svoj stav prema periodu komunizma i kraju sveta. Građena je 114 dana jer su radnici bili potpuno dezorijentisani uglom zidova. Kocke u Roterdamu Kockasta kuca u Roterdamu u Holandiji predstavlja kompleks kuća koje pojedinačno formiraju geometrijski oblik kocke. Osnivanje ove strukture datira još iz 1970. Balon- kuća Ova najčudnija kuća nalazi se u u Kanu. U ranim osamdesetim, modni kreator Pierre Cardin kupio je ovu kuću. Bašta i bazeni prostiru preko 2,1 hektara zemljišta. Kuća ima 28 soba okruglih, sličnim balončićima od sapunice, kreveti su takođe okrugli. Nema slike na zidovima , ali mnogi od podova od zida do zida su prekriveni debelim tepisima. Specijalno dizajnirani reflektori menjaju svetlo u zavisnosti od doba dana. Zgrada ima oblik dve jagode, jedne pored druge i jedne pečurke.. Jagoda ima tri sprata, prva dva su snabdevena sa robom, a treći ima tematske igraonice i može da se koristi za posebne događaje. Sada su otvorene i svi su bez teksta Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, zadivljujuće ledene pećine na ostrvu Apostol su zvanično otvorene za posetioce. Za ovo možemo zahvaliti. Pošto su iz bezbednosnih razloga bile nepristupačne poslednjih pet zima, ove zadivljujuće ledene pećine su zvanično otvorene za posetioce. Park koji se sastoji od 21og ostrva i nalazi se u blizini obale severnog vrha Viskonsina poznata je letnja destinacija za kajakaše koja sada privlači posetioce šarenim, vijugavim pećinama i formacijama stena koje vire duž linije vode. Tokom zime, obala se potpuno promeni. Kada ledeno vreme uzme svoj danak na Srednjem zapadu, ogromni stalagmiti i slataktiti formiraju izbrazdanu geologiju duž ostrva. Unutar pećina, voda iz jezera se zamrzava i stvara glatke, ledene površine prozirne kao staklo. Posetioci mogu stići do pećina ako prepešače otprilike jednu milju preko zaleđene površine jezera, ali samo ako je led dovoljno debeo. Zvaničnici parka pažljivo nadgledaju stanje leda, a poslednji put kada je led bio dovoljno debeo da bi bezbedno moglo da se pređe preko njega bilo je 2009. Za najnovije informacije o stanju leda posetite , gde možete naći slike jezera u realnom vremenu i informacije o vremenskoj prognozi. Niste u mogućnosti da posetite zaleđene pećine ove zime? Ovde možete videti šta propuštate. Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između i Carigrada. Rista Prendic-Foto: PTT muzej, Beograd Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u svojoj 67. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od do Beograda. Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane — poštanske stanice u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći. Jahali su po 12 sati, pa odmarali. Tatari uopšte nisu spavali, jer nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu. Tatarin postar-Foto: PTT muzej, Beograd Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar — kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete. Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da se prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna. Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Indže je knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat sultanovu dozvolu da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana. Put Tatara-Foto: Politkin zabavnik Ali, najbrži je bio Rista Prendić. Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte. Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. Varvarin-Tatari-Foto: Politikin zabavnik Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen. U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza. Taj događaj ne samo da je odredio njegovo detinjstvo, već je odredio njegov kasniji život. Deda mu je bio obrazovan i posvećivao mu je pažnju, čitao mu, uticao da zavoli književnost. Vrlo rano Stendal čita Molijera, Voltera, Horacija… Sa 13 godina upisuje se u Centralnu školu u Grenoblu, počinje da se druži sa vršnjacima, stiče prijatelje i izuzetno je uspešan u matematici. Zahvaljujući baš matematici, dobija stipendiju i sa 16 godina upisuje Politehničku školu u Parizu. Međutim, zapošljava se u Ministarstvu rata. Kada se Napoleon proglasio za cara, 1804. Dve godine kasnije vraća se u Pariz i kao oficir Napoleonove armije i prati neposredno, na bojnom polju Bonopartine vojne uspehe u Nemačkoj, ukidanje Svetog Rimskog carstva, stvaranje Rajanske konfederacije. Biće svedok pobede kod Borodina, a kasnije 1815. U Italiji je napisao: Život Hajdnov, Istoriju slikarstva u Italiji i putopis Rim, Napulj, Firenca. Pod sumnjom da šuruje sa karbonarima, tajnim grupama koje su se borile protiv restauracije monarhije i koje su se raširile po Apeninskom poluostrvu Stendal je proteran iz Italije. Vraća se u Pariz, grad u kome je napisao neka od najvažnijih dela: studiju Rasin i Šekspir, Život Rosinijev i svoje kapitalno delo Crveno i crno. Opet je konzul u Ćivitavakiji, malom gradiću blizu Rima. Čita stare italijanske hronike i u njima nalazi motive za mnogobrojne novele, kao i za svoj drugi veliki roman Parmski kartuzijanski manastir. Pred kraj života, vraća se u Pariz 1841. Piše pod pseudonimima: Luiz Aleksandar, Bombe, Anastas de Sarpijer. Umro je u proleće 1842. Posthumno su objavljena mnogobrojna njegova dela, među kojima još jedan roman, Lisjan Leven. O romanu Crveno i crno Sudske novine su prilježno pratile sudsku aferu Antoana Berte, sina siromašnog zanatlije koga je sud osudio zbog pokušaja ubistva gospođe Mišu, u crkvi za vreme službe. Osuđen je na smrt giljotinom i pogubljen 23. Ta afera poslužila je Stendalu za roman kojim je nameravao da se afirmiše kao pisac. Po hronici u novinama Antoan Berte koga je zapazio po inteligenciji sveštenik i preporučio da bude primljen u nižu bogosloviju u Grenoblu. Zbog slabog zdravlja mladić napušta zavod i nalazi posao kao vaspitač dece u porodicu G. Postaje ljubavnik gospođe Mišu. Napušta posle petnaest meseci tu porodicu da bi stupio u višu bogosloviju. Shvata da to nije ono što želi, ne oseća se ni tu dobro. Napušta bogosloviju i vraća se u svoje rodno mesto Brang. Saznaje da porodica Mišu ima novog vaspitača koji ga je zamenio. Sticajem srećnih okolnosti zapošljava se u dvorcu seoskog plemića, zavodi njegovu kćer. Domaćinu, devojčinom ocu, stiže jedno pismo koje uništava Antoanovu nameru da se oženi, da postane pripadnik višeg društvenog sloja. Uvređen, razočaran u ljubav, reši da se osveti gospođi Mišu jer je smatrao da je ona vinovnik njegove zle sudbine, da je ona napisala pismo i obavestila devojčinog oca o njegovoj nameri i ambiciji da se zavođenjem žena iz visokog društva domogne ostvarenja svojih ambicija. Još jedan stvarni događaj bio je podsticaj za roman Crveno i crno, a to je zločin radnika Lafarga koji je počinjen zbog ljubavi, sličan slučaju Antoana Berte. Zbio se godinu dana kasnije, ali epilog nije bila giljotina, nego vremenska kazna. U romanu Crveno i crno Stendal je veran hronici, naročito u opisivanju sudskog procesa. Izmenio je imena učesnika, mesto zbivanja… Likovi su osvetljeni sa društvenog, intelektualnog i psihološkog stanovišta. To je bio period kraja vladavine Šarla X, vrhunac reakcionarne, ultrarojalističke politike koja je bila na snazi i koju su zastupali veliki zemljoposednici, nekadašnje izbeglo plemstvo zahtevajući ograničenje političkih sloboda, jačanje uticaja katoličke crkve, ograničenje slobode štampe. Poslednju fazu francuske Restauracije i kraj Burbona 1848. Desiće se to ranije nego što je predvideo. Rukopisi iz zaostavštine Anrija Bejla de Stendala biće štampani i njegovo stvaralaštvo biće poređeno sa delom Onore de Balzaka. Glavni lik romana Žilijen Sorel je po priznanju samog pisca je on sam, iako je pripovedanje u 3. Njegovog junaka otac je tukao, zabranjivao mu da čita, no Žilijen čita tajno. Na njega su inspirativno uticale, pre svega: Napoleonove Uspomene sa Svete Jelene, Rusoove Ispovesti. On zna Novi zavet na latinskom, napamet, kao što poznaje tekstove Žozefa de Mestra. Žilijen Sorel ne voli Boga i ne veruje da ga je ikada iko iskreno voleo. U ljubavnim vezama glavni junak je ushićen svojim umećem da zavede žene visokog porekla: gospođu de Renal i Matildu de la Mol. Istovremeno on trpi zbog svog društvenog položaja, nižeg porekla. Piscu Žilijenov lik služi da iskaže svoje jakobinske stavove, realistično opiše rigidnost doba i prilika u kojima je živeo i u kome je tragična sudbina zacrtana istog trenutka kada se pojedinac pobuni, poželi nešto više od onoga što mu je zacrtano poreklom. Citat Dantea kojim počinje knjiga Istina, surova istina je krajnji cilj autora ovog realističkog romana. Mada u njemu ima i romantičnih elemenata kao što je fatalna ljubav, ubeđenost u sopstvenu izuzetnst, uzvišenost, kako sebe doživljava Žilijen stvaralaštvo Anrija Bela u književnosti poznatijeg kao Stendal doživeće razumevanje mnogih. Jasno je dočaro sukob pojedinca, umetnosti i društva u kome je jedini zakon novac pa samim tim najčešće sredstvo za kvarenje, kažnjavanje i ponižavanje ljudi. Odlomak iz Crvenog i crnog Glava XLII Kada su Žilijena vratili u zatvor, uvedoše ga u sobu namenjenu osuđenicima na smrt. On koji je obično zapažao i najsitnije pojedinosti nije ni primetio da ga nisu odveli gore u njegovu kulu. Mislio je o tome šta bi kazao gospođi De Renal kad bi imao sreću da je vidi pre poslednjeg časa. Mislio je da bi ga ona prekidala i hteo je da joj od prve reči izrazi koliko se kaje. Ta ja sam hteo da je ubijem zbog častoljublja ili zbog ljubavi prema Matildi. Otvoriše mu se oči. Pravo je… Grof Altamira mi je pričao da je Danton uoči smrti govorio svojim gromkim glasom: Čudnovato je to, glagol giljotinirati ne može se menjati u svim vremenima; može se reći: ja ću biti giljotiniran, ti ćeš biti giljotiran, ali se ne kaže: Ja sam bio giljotiniran. Nikad ga nisam voleo; štaviše, nikada nisam hteo poverovati da ga iko iskreno voli. On je nemilosrdan i seti se nekoliko odlomaka iz Biblije. Užasno će me kazniti… Ali, ako naiđem na Fenelonova Boga! On će mi možda reći: Tebi će se mnogo oprostiti, jer si mnogo voleo… Da li sam mnogo voleo? Voleo sam gospođu De Renal, ali je moje ponašanje bilo grozno. Ovde kao i drugde napustilo se ono što je jednostavno i skromno za ono što sija… Ali zato kakvi izgledi! Sve bi mi se ludosti oprostile, ili bolje reći, uračunale u zasluge. Bio bih zaslužan čovek i uživao u najraskošnijem životu u Beču ili Londonu… Nije baš tako, gospodine, kroz tri dana bićete giljotinirani. Lepo, ali od ova dva poštenjakovića koji će koga prevariti prilikom isplate najamnine? Kralj, otac Ladlisavov Giljotina takođe; podmetnite glavu. Ujutru ga neko probudi grleći ga snažno. Mislio je da je već u rukama dželata. Strane 447 — 449. Crveno i crno S francuskog preveo Miloš Jovanović Matica srpska, 1998. Englez koji je živeo u 19. I za današnju medicinu odstanjivanje lica na potiljku bi bilo pravi izazov i veoma rizičan zahvat. Edvard je sigurno bio spreman i na takav rizik, jer je njegov život sa dva lica postojao nepodnošljiv. Nažalost, i pored brojnih pokušaja, ostao je osuđen da živi tako. Nije imao nikakvu kontrolu nad njim. Teško nam je i zamislimo sebe u takvoj situaciji, ali sama pomisao da vam je neka izraslina na potiljku i da proizvodi čudne zvuke, zaista zvuči jezivo. Edvard je vremenom postao sve povučeniji. Nije želeo ni sa kim da se viđa, čak ni sa svojim rođacima i porodicom. Priča se i da je bio veoma nadaren mladić i veoma muzički talentovan. Kasnije je potvrđeno da to lice ne može da jede niti da govori, ali je zabeleženo da se smeje ili plače, ili da nerazgovetno mrmlja. Ono što je dodatno interesantno u ovom sluaču jeste da je lice bilo žensko. Sigurno su zvuci koje je to lice proizvodilo, a koje Edvard nije mogao da kontroliše, uticali na Edvardovu psihu. Lice očigledno nije imalo nikakvu svest. Verovatno je bila njegova nerazvijena sestra blizanakinja. Na kraju, Edvard je izvršio samoubistvo u 23. Na njegovo insistiranje u oproštajnom pismu, njegov grob nije obeležen i ne zna se gde je sahranjen. Tom Vejts, američki pevač i kompozitor, čak je na jednom svom albumu 2002. Do sada nije zabeležen nijedan ovakav identičan slučaj u medicini, iako je dokumentovano nekoliko sličnih anomalija, npr. No, nešto me podseća na to. Ko je TamoiOvde, ko? U napad kreću tek četiri jedinke duge svega dva i po milimetra, a posle akcije neutralisano je između pet i 100 odsto napadnute kolonije. Tim nemačkih biologa otkrio je nedavno u Americi vrstu mrava koja zarobljava druge mrave i pretvara ih u robove, koristeći tehniku infiltracije dostojnu nindža ratnika. Nova vrsta, tipa Temnothorax, koja obuhvata nekoliko stotina vrsta malih mrava koji žive u drveću i šumskom tlu, nazvana je pilagens, što na latinskom znači pljačkaš, zbog načina na koji upada u tuđe mravinjake kako bi iz njih izvukla mrave. Za razliku od čuvenih mrava-robovlasnika iz Amazonije, koji kreću u napad sa 3. Pravi izazov za sićušnog nindža-mrava, dugog svega dva i po milimetra. Akciju obično sprovode četiri mrava. S obzirom na to da su veoma mali, lako mogu da se uvuku u neprijateljsku koloniju, koristeći hemijsku kamuflažu kako bi ostali nezapaženi. Po pravilu, kada je mravinjak napadnut dolazi do bespoštedne borbe. Uprkos hemijskoj kamuflaži, dešava se da uljezi budu demaskirani. Nindža do kraja, Temnothorax pilagens tada udara tamo gde najviše boli: žaoku upire u deo vrata žrtve koji nije zaštićen oklopom. Ubod uzrokuje momentalnu paralizu i munjevitu smrt. Ovakvom taktikom, nindža-mravi uspevaju, iako brojčano nadjačani, da unište između pet i 100 odsto kolonije, navode nemački naučnici, dodajući da se napadači gotovo uvek izvuku neozleđeni. Neshvaćen od strane javnosti i jednog dela kritike, on je neosporno uticao na svoje kolege i nastavio je i posle svoje smrti da inspiriše umetnike. Uticaj klasicizma i romantizma Pol Sezan je rođen 1839. Studirao je književnost i, na zahtev oca, pravo. Naravno, veoma brzo je napustio pravnu karijeru, koja ga nije zanimala. Odlazi u Pariz da studira slikarstvo plaćajući studije novcem koji su mu roditelji slali. Odbijen je na studijama lepih umetnosti. Mnogo vremena je proveo u Luvru i redovno se viđao sa Emilom Zolom. Našavši svoj poziv, Sezan je svoja prva platna naslikao inspirišući se romantizmom. Slikao je i realistično. Pariski salon je odbio da izloži njegove slike. Uticaj impresionista Preselio se u Aurezs-sur-Oise 1872. Pomognut od strane prijatelja Pisara, razvija svoju tehniku i pravi svoje prve impresionističke slike. Na nagovor Pisara, učestvuje na prvoj impresionistiškoj izložbi, organizovanoj od strane Nodara, 1874. Zbog ovog neuspeha on odbija da se pojavi na izložbama sve do 1877. Pogođen tim neprihvatanjem, Sezan bira da prekine sa pariskim impresionizmom i odlazi u Provansu. U potrazi za novim stilom Odlučivši se za samotnjački život, slikar se potpuno posvetio umetnosti i u periodu od 1880. Brdo Sen Viktoar je naslikao na preko 80 slika. Odustaje od impresionističke tehnike i sintetiše forme i stilove. Preteča moderne umetnosti Sezan je malo izlagao zbog svojih ranijih neuspeha. Izloženo je oko 150 njegovih slika. Iako malo popularan pred publikom, ovaj događaj je doživeo veliki uspeh i umetnici i krtitčari su se zainteresovali za Sezanov rad. Od ove izložbe brojne galerije izlažu njegova dela i njegova slava samo raste. Sezan postaje uzor mnogim mladim umetnicima i mnogi dolaze u Arx-en-Provence da ga vide dok radi. Razvio je jedan sasvim nov način slikanja predmeta u prostoru i posle dugog i mukotrpnog rada stvorio je slikarstvo ravnoteže i geometrijske stvarnosti. Predmete iz prirode Pol Sezan je razlagao na osnovne geometrijske oblike koji su bili dovoljno veliki da boja dobije svoj puni zvuk, a dovoljno mali da ostvari punoću oblika. U njegovim delima predmeti i likovi imaju pojednostavljenu formu. Veliki broj njegovih mrtvih priroda prikazuje obične kuhinjske tanjire, čupove za vodu, keramičke vaze, činije i voće iz njegovog voćnjaka, breskve, kruške, višnje i dosta jabuka. Smatrao je da je slikanje voća najlakši način kada želi da se uspostavi volumen, ali i da se naglasi suptilna gradacija boja. Slike mrtve prirode su često uključivale beli stolnjak, što je unosilo dodir barokne ekstravagancije. Onda je aranžirao voće po kontrastima tonova, čineći na taj način da komplementarni tonovi vibriraju, zelene sa crvenima, žute sa plavima, pomerajući, isključujući, balansirajući voće onako kako je to želeo da bude. On je ovom zadatku prilazio veoma pažljivo i sa velikom preciznošću, a neko bi pomislio da je to bila svečanost za njegovo oko. On je bio privučen jednostavnošću i savršenošću njihove forme, kao i lepotom njihovih boja. Verovatno je postojao i praktični razlog, jer se jabuke ne kvare brzo, a on je slikao sporije. Malim brojem predmeta Pol Sezan je ostvarivao monumentalne kompozicije mrtve prirode, zahvaljujući plastičnoj snazi predstava konstruisanoj isključivo bojom. Koristio je čvrste geometrijske oblike i jednostavne i jasne forme. Pozadina sa ornamentima sjedinjena je sa tradicionalnim oblicima, a potezi četkicom stvaraju ritmički uzorak koje platnu daje svetlucavu fakturu. Oblici su uprošćeni i ocrtani tamnim bojama. Na slici Mrtva priroda sa jabukama. Osim jabuka i limuna prikazan je jedan neobičan mali predmet, metalna saksija za cveće ili bi to mogla da bude uvela biljka. Prisustvo ove saksije nije jasno, ali možda je Sezan uveo u svoju mrtvu prirodu drugu formu cilindar i drugu boju, sivu, stavljajući prigušene tonove sive oko jabuka i limuna. Na slici Mrtva priroda sa jabukama i pomorandžama, usamljena jabuka je središnja tačka slike. Predmeti su prkazani na stolu na jednostavan način i daju utisak pokreta i života i raspoređeni su geometrijski u trouglu ili piramidi. Pol Sezan se danas najviše povezuje sa njegovim živopisnim slikama mrtve prirode voća, naročito jabuka. Ali, Pol Sezan se sasvim približio modernoj estetici i njegovo slikarstvo će biti uzor fovistima, a i ekspresionistima, a inspiracija kubistima u XX veku. Najpoznatija je slika Velike kupačice koju je slikao neverovatnih sedam godina, i smatrao nezavršenom sve do svoje smrti 1906. Slika se smatra remek-delom moderne umetnosti i nalazi se u Umetničkom muzeju u Filadelfiji. Slika Velike kupačice prikazuje grupu nagih kupačica koje se opuštaju pored vode pod plavim nebom jednog toplog, blaženog, sunčanog dana. Njihovi likovi su bez izraza i mimike. Površna obrada anatomije, iako karakteristična za Sezanov stilski razvoj, možda je posledica njegovog ustručavanja da slika neposredno sa živog nagog modela. On je sam rekao slikaru Emilu Bernaru da bi mu bilo neugodno da u tim godinama koristi ženski model. Malo jezero na slici je uokvireno oslonjenim stablima drveća koja stvaraju trouglastu strukturu, a kompozicija ljudskih oblika, nagih kupačica teži da prati ovaj trouglasti motiv, što pojačava ukupan efekat simetrije. Pejzaž je pojednostavljen, prikazan u čvrstim geometrijskim oblicima, strogoj arhitektonskoj strukturi. Na slici preovlađuju plava i oker boja. Na samom pejzažu dominiraju plava voda i nebo u svetlijim plavim tonovima. Plavo jezero deli dve obale u oker tonovima sa obe strane. Kupačice su naslikane u tonovima žute i bele boje sa dodatim tonovima ružičaste boje. Slika Velike kupačice je prvi put izložena 1907. Ona je postala inspiracija za kubizam i uticala na mnoge generacije modernih umetnika. Pablo Pikaso i Anri Matis su pokazali veliko interesovanje za nju. Nage figure na slici kasnije su poređene sa Pikasovom slikom Gospođice iz Avinjona, što ukazuje na veliki uticaj Pola Sezana na slikare iz tog perioda. Ovu temu je već obradio 1870. Međutim, slika Moderna Olimpija se dosta razlikuje i ukazuje da se Sezanov stil sve više kreće prema impresionizmu. Danas se slika nalazi u muzeju Orsej u Parizu. Pol Sezan je na prvoj impresionističkoj izložbi, koju je organizovao poznati fotograf Feliks Nadar, 1874. Ova slika je šokirala javnost i istakla se, čak i među ostalim smelim i izazovnim slikama izloženim te godine. Smatrana je kontraverznom i bila dosta osporavana, kako od strane publike, tako i od strane umetničkih kritičara. Po temi Moderna Olimpija je slična originalnoj slici Eduara Manea, Olimpija. Centralni zavaljen ženski akt, crna služavka, veliko cveće u kompoziciji i simbolični kućni ljubimac — svi su to motivi uzeti direktno od Manea. U Maneovoj kompoziciji Olimpija je suprotstavljena posmatraču, dok se kod Sezana posmatrač kreće korak dalje. Mačka iz Maneove Olimpije se ponovo pojavljuje, ali kao pas ovaj put. I dok je Mane bio zainteresovan za pojedinca, Sezana više interesuje drama koja se odvija između čoveka, služavke i žene čije lice ne može da se jasno vidi. Slika Moderna Olimpija prikazuje nagu crnu služavku koja uklanja tkaninu sa kreveta, otkrivajući Olimpiju koja je takođe naga. Čovek sa bradom u prvom planu je verovatno sam Sezan. Bez obzira na identitet ovog čoveka, u pitaju je bogat čovek, što se može zaključiti po njegovoj odeći. Ovo prikazivanje onoga što je naizgled poseta klijenta prostututki naišlo je na mnoge kritike javnosti i kritičara umetnosti. Kontrast golotinje žene koju otkriva crna služavka sa elegantnim odelom čoveka u crnom koji izgleda neobično i koji je gleda kao posmatrač doprinose erotskom i pozorišnom karakteru scene. Ovaj efekat je dodatno naglašen zavesom koja visi na levoj strani slike. Boje na slici su sjajne i raskošne. Moderna Olimpija Pola Sezana ilustruje najveći uticaj na modernu umetnost jednog umetnika njegovog vremena. Sa slikom Moderna Olimpija rađa se ne samo nova predstava žene, već i sama moderna umetnost. Bio je jedna od najznačajnijih ličnosti francuskog i evropskog slikarstva, sa presudnim uticajem na njegov dalji razvoj. Josipa bila je za Sezana prvi kontakt sa običnim svetom, jer se dotada njegov svet svodio na porodicu, sa snažnim uticajem oca, koji je u međuvremenu postao uspešan bankar. Od godine pohađa gimnaziju, a u internatu se sprijateljio sa koji će postati jedan od njegovih najvećih prijatelja i s kojim će kasnije razmenjivati pisma o umetnosti. Godine se upisuje na besplatnu školu crtanja i tu se susreće sa mnogim umetnicima. Maturirao je posle drugog pokušaja te iako ga interesuje muzika, literatura i slikarstvo, posle mature se, zbog očeve želje, upisuje, na pravo koje nije voleo, ali ne prestaje da pohađa školu crtanja. Njegov otac je platio da ne ide u vojsku. Nadu da će jednog dana postati slikar potkrepila je pohvala njegove uljane slike u školi crtanja. Put u Pariz Godine pomoću majke i sestre Marije od oca dobija dozvolu da studira u umetnost. Kada je njegov otac ustanovio da nema talenat da ga nasledi u bankarstvu dozvoljava mu da ode u Pariz. Tu se susreće sa i drugim impresionistima i upravo on utiče na Sezana, a ponekad su i zajedno slikali. Iako je pohađao kurseve slikanja nije primljen na Školu lepih umetnosti u Parizu pa se vratio kući. Godine kupuje atelje u Parizu nakon čega se posvećuje slikarstvu. Tu se upoznaje sa , i , međutim ni to mu nije pomoglo da se upiše na Akademiju lepih umetnosti. Zvanični salon i dalje ne prima njegove slike. Godine i izlaže na izložbama impresionista ali su njegova dela neshvaćena i postaju izvori podsmeha kritičara. Sezan se povlači i distancira od svojih prijatelja i odlazi kući u. Godine njegov otac se konačno ženi njegovom majkom i nakon toga umire, a Sezan i njegove sestre se dobijaju nasledstvo. Sezan je sve više usamljen. Prodavac i skupljač slika Volard organizuje Sezanovu prvu samostalnu izložbu. Sezan i dalje živi samo za svoju umetnost. Godine umire njegova majka. Kraj života Sezan je kupio atelje u i živi u njemu sam sa svojom sluškinjom, jer je izolaciju smatrao za uslov svog rada. Od ne napušta atelje i u ovo doba on konačno postaje poznat. Dana godine je radio u pleneru i pao u nesvest nakon čega je ležao nekoliko sati na jakom pljusku. Posle osam dana je umiro u svojoj 67. Godine njegova dela postižu velike uspehe. Delo U svom delu je pre svega slikao pejzaže, portrete i mrtvu prirodu. Prirodu nije predstavljao verno već kroz igru svetlosti i senke dajući mnogo pažnje na strukturu slike. Pejzaže je pojednostavljavao na geometrijske oblike i upotrebljavao je neočekivane senke i zbog toga ga možemo smatrati prethodnikom. Njegovi likovi su bez pokreta i bez izraza i mimike. Za svog života nije smatran za velikog umetnika i susretao se sa pogrdama i uvredama jer se razlikovao od dotadašnjih umetnika. Njegova umetnost je bila nova, neuobičajena i neshvaćena. Javnost je počela da voli njegove slike kada je prevazišla mišljenje da su nekompletne, fleke na slikama. On je spojio boju i prostor na novi način i time uticao na slikarstvo. Samo je doza ono što čini da nešto nije otrov. Naučnici i travari često nekim biljkama daju prednost u odnosu na druge, više ih proučavaju i primenjuju, pa je teško izdvojiti najlekovitije. Pozivajući se na reči osnivača Instituta prof. Uva Arctostaphylos uva ursi Priča o uvi počinje pre skoro 2. U Srba je poznata i kao medveđe grožđe, medvetka ili planika. Raste u severnoj i srednjoj Evropi, na nadmorskim visinama iznad 1. U terapeutske svrhe upotrebljava se list, sakupljen preko leta, osušen u hladu, očišćen od grančica i drugih nečistoća. List uve je poznati uroantiseptik i koristi se kod cistitisa, uretritisa, pijelitisa. Drugim rečima, čaj pripremljen od listova medvetke je nezaobilazan u terapiji infekcije mokraćnih kanala. Preporučuje se uglavnom u kombinaciji sa drugim drogama, koje deluju sinergistički, upotpunjavajući i pojačavajući ukupni efekat. Za delovanje planike neophodna je alkalna reakcija urina, pa se pacijentu savetuje odgovarajuća dijeta i pola kašičice sode bikarbone uz čaj. Hajdučka trava Achilleamillefolium Malo je biljaka koje se mogu pohvaliti slavnijim imenom od hajdučke trave. Jer, hajdučica je dobila ime po grčkom junaku Ahilu, Hironovom učeniku. Prema legendi, Ahil je svoje vojnike predvodio u svim borbama, a ranjenike lečio. Kažu da mu je omiljena trava za vidanje rana bila upravo hajdučica. Nekada se tokom čitavog leta sakupljala, pa nijedna kuća nije bila bez ove lekovite biljke. Koristila se za kađenje, a melem od sprašene bokvice i hajdučke trave imala je svaka domaćica, pa kada bi neko kretao na duži put, poneo Bi malo ovog melema. Prilikom povrede, prah bi se posuo po rani. Koristi se nadzemni deo biljke u cvetu. Sadrži flavonoide, etarsko ulje, alkaloid ahilein, poliacetilene, triterpene, sterole… Deluje protivupalno, poboljšava varenje, dobbra je protiv nadutosti i gasova u stomaku, pospešuje izlučivanje žuči, ublažava grčeve. Pomaže kod otežanog varenja, proliva, dizenterije, bolova i grčeva u stomaku, za apetit. U narodnoj medicini koristi se spolja u kupkama kao antiseptik. Zbog snažnog protivupalnog delovalja omiljeni narodni melem za ublažavanje posledica prekomernog sunčanja je ulje od hajdučice. Drevne tradicionalne medicine uče da hajdučka trava oštri opažanje, povećava budnost, izdržljivost. Bokvica muška i ženska Plantago lanceolata i Plantago major Svako će vam reći da je na ranu ili posekotinu najbolje priviti list bokvice, da deluje protiv upale kože i sluzokože, da pomaže iskašljavanje, a koristi se od pamtiveka. Kažu da je Aleksandar Makedonski glavobolju lečio bokvicom, a grčki lekar Dioskorid zapisao je da ova biljka smiruje, hladi, zaceljuje i omekšava. Indijci su zapazili da mungos nakon borbe sa kobrom koristi bokvicu da neutrališe otrov, dok su je Arapi koristili protiv dezinterije i za lečenje kožnih bolesti. U anglosaksonskoj medicini smatraju je jednom od devet svetih biljaka, koja ulazi u sastav melema za lečenje devet poznatih otrova. Lekoviti deo je list, koji sadrži iridoidne glikozide, sluzi, tanine, amino kiseline, fenolne kiseline, flavonoide. Deluje stežući i antibakterijski, interno se koristi protiv upale organa za disanje i upale sluzokože usta i grla, a oblozi od sveže isceđenog soka bokvice efikasno ublažavaju sve vrste upalnih reakcija na koži ili sluzokoži. Pospešuje mokrenje i zaustavlja krvarenje, a u narodnoj medicini upotrebljava se protiv hemoroida koji krvare, krvi u mokraći, hroničnog bronhitisa, čira u želucu, gastritisa, bolova u želucu. U monografiji o bokvici, čuveni srpski farmakognosta, akademik Jovan Tucakov zapisao je recept za pastile od bokvice: po 5 grama soka od bokvice, mlevenog rizoma perunike, tragakante i ekstrakta slatkog korena se pomeša, doda se 50 grama vode i postepeno, uz mešanje crni šećer, dok se ne napravi gusta masa nalik testu. Od mase praviti pastile veličine manjih bombona. Odličan su lek za organe za varenje čir i gastritis i za lečenje disajnih organa bronhitis. Kantarion Hypericum perforatum Kantarion je višegodišnja zeljasta biljka, lepih zlatno-žutih cvetova, i spada u jednu od najviše proučavanih biljnih vrsta. Sadrži antrahinonske i floroglucinske derivate, biflavonoide, ksantone, etarsko ulje, tanine, amino kiseline. Deluje antidepresivno, a preparati od njega spadaju u grupu najcenjenijih biljnih lekova. Mnogobrojna klinička ispitivanja utvrdila su da farmakološka aktivnost nimalo ne zaostaje za klasičnim tricikličnim antidepresivima. Deluje protiv čitra antiulkusno , antimikrobno, protiv ulapa antiinflamatorno , a najnovija istraživanja ukazuju da je delotvoran u tretiranju viralnih i retroviralnih infekcija. U narodnoj medicini čuveno je kantarionovo ulje: sveži cvetovi potapaju se u maslinovo ulje, ostave da stoje na suncu do dva meseca, potom se crvena tečnost odlije i koristi za opekotine i rane. SAVET PLUS: Kantarion je fototoksičan, pa se ne sme koristiti čaj ni preparati kantariona ukoliko izlazite na sunce. Neven Calendula officinalis Foto:panoramio. Grci osvojili Egipat, usvojili su tradicionalnu medicinu, a jedna od biljaka koja ih je posebno opčinila bio je neven. Od tada do danas neven je najzastupljenija biljka u lečenju bolesti kože, sistema za varenje, raznih upala i infekcija. U farmaciji se koristi cvet koji sadrži do četiri odsto hemolitički aktivnih bisdezmolidnih saponozida, flavonoide, triterpenske alkohole, poliacetilene, polisaharide, etarsko ulje. Dobar je protiv upala i krvarenja, protiv grčeva glatke muskulature, kao antiseptik i imunostimulans, pri zaceljivanju rana. Koristi se u terapiji čira na želucu, amenoreje, dismenoreje, hemoroida, proširenih vena, analnih ekcema, upalnih procesa na koži, a ekstrakt nevena pokazuje citostatičku i antitumorsku aktivnost. Ulje se sprema od svežih cvetova, regeneriše i neguje kožu. Pored svih nastavnih predmeta, tamošnji školski program obuhvata obavezne vežbe za oči- 20 minuta pre i 20 minuta posle podne. Stiče se u najranijem detinjstvu procesom nesvesnog samoučenja. Posle se izgubi zbog ritma života, novih tehnologija, informatičke blagodeti, hroničnog stresa, što sve nepovoljno utiče na funkcionisanje očiju i vida — kaže naša sagovornica. Namena Metoda je namenjena onima koji žele da sačuvaju zdrav vid uprkos radu za kompjuterom, gledanju TV programa. Cilj je da se eliminiše barijera između uma i očiju. Umorne oči, umoran um i obratno. Namenjena je i ljudima koji nose naočare, sočiva, koji žele poboljšaju vid, da skinu naočare. Jer, s obzirom na to da gledaju samo kroz centar sočiva i naočara, vidno polje je suženo i podložni su hroničnom zamoru. Zamor dovodi do grebuckanja, peckanja, osećaja stranog tela, javlja se crvenilo u očima, smanjena je koncentracija, javlja se glavobolja. Vežbe su rešenje i za one koji boluju od degeneracije žute mrlje, glaukoma, hipertenzije, katarakte, dijabetične reginopatije i hronične upale i alergije očiju. Vežbe pomažu kod održavanja normalnog vida i za poboljšanje stanja organskog tkiva oka. Koncepcija Dr Milka Ćosović kaže da su za zdravo oko i dobar vid može učiniti mnogo upražnjavajući nekoliko tehnika, među kojima su: 1. Eliminišu neuromuskularnu napetost organa vida, poboljšavaju koncentraciju, pamćenje, cirkulaciju i vid. Kad naučimo da se opustimo vežbama eliminišemo napetost između očiju i uma, utičemo na poboljšanje pokretljivosti očnih mišića. To su mali i veliki okreti kad se celo telo okreće sa pogledom. Oči su zatvorene, a vi opušteni zamišljate čistu crnu boju. Dok ste laktovima oslonjeni na sto, ramena treba da vise, jer će se tako opustiti i duh i telo — savetuje doktorka. S obzirom na to da ljudi inače nisu opušteni i imaju barijeru između očiju i uma, videće maglu, sive oblačke, a da bi videli crnu boju treba potpuno da se opuste. Crna boja može jedino da opusti oči i da deblokira vezu očiju i uma. Kad, na primer, ne možete da se setite gde ste videli cipele koje sada želite da kupite, samo zamislite crnu tačku i setićete se. U slučaju hroničnog zamora elastičnost mišića se gubi, pogled je ukočen, nema treptaja. Normalno je da ljudi koji nose sočiva trepnu 20 puta u minuti, a oni trepnu pet puta što remeti vaskularizaciju. Zato je gledanje gore, dole, levo, desno, u krug, odlična vežna za oči, ali i za vratne i mišiće glave i očiju — ukazuje dr Milka Ćosović. To je metoda koja mobiliše snagu misli za opuštanje mišića lica, ruku, nogu, stomaka. Klijent uči kako treba da misli da bi mogao da izvede vežbe očnog treninga. Ako ste opušteni, um pamti i kada vizuelizujete sve će da izađe na vaš mentalni ekran. Na primer, studentu na ispitu dovoljno je da zatvori oči i da se seti strane i gradiva koje je podvukao žutom ili sa zelenom bojom. Bogata zemlja dinastije Collalto nekada se prostirala na površini od 9000 hektara, od čega 5000 ha u Moraviji, nekadašnjoj Čehoslovačkoj. Danas, poslednja generacija ove dinastije tj. Samo ime borgo utvrđenje i luce svetlost , kao spoj ruralnog i aristokratskog već dosta govori o samom mestu. Ako bi krenuli od poljoprivrednih aktivnosti, dovoljno je reći da na pašnjacima Borgluce svakodnevno pase više stotina životinja, od kojih neke od najpoznatijih rasa goveda i konja. Farma životinja na ovom imanju jedna je od ređih farmi u Italiji koje poštuju sve standarde održivog i bio razvoja. Pored proizvodnje mesa i vrhunskih sireva, proizvodnja biogasa jedna je od ključnih aktivnosti. Pored toga, Borgoluce je jedan od poznatijih proizvođača vina od kojih su najpoznatija imena Proseco Rive di Collalto, Proseco Extra Dry, Brut, Lampo, Pinot Grigio, Merlot i druge vrste. Borgoluce se može takođe pohvaliti i specijalizovanom proizvodnjom belog kukuruznog brašna. Kad je reč o turizmu, na različitim lokacijama nalaze se dve ogrome kuće Casa Sfondo i Casa Lentiner , koje su na raspolaganju sa svojim luksuznim apartmanima i sobama, a čiji stil gradnje jeste tipična arhitektura Paladijana Andrea Palladio, napoznatiji arhitekta u vreme Republike Venecije. Nedaleko od agriturizma nalazi se i biološki bazen ili bolje rečeno malo veštačko jezero, koje baca pogled na porodični zamak San Salvatore. U muzeju je izloženo i porodično stablo Collalto, a poslednju generaciju čine pet sestara. Kao turista, osim odmora i izvrsne hrane, u ponudi su još biciklističke ture ili jahanje konja. A ako se ovo mesto uvuče toliko pod kožu nekom od turista, suveniri i gastronomoski proizvodi se mogu pronaći u malom butiku Borgoluce. U svakom slučaju, ovaj mali zeleni raj jedan je od retkih primera u kojem su tradicija i ljubav prema zemlji jači od svega, a njegova lepota prevazilazi svaku granicu realnog. Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript. Ideja je u tome da gosti kafića uzmu budilnik sa ormara kad uđu i podese vreme, a alarm će da se oglasi po njegovom isteku. Ne postoji minimalno vreme koje gosti mogu da provedu u kafiću. Gostima su na raspolaganju kafa, razni napici, biskviti, voće, povrće, surfovanje po internetu, pa čak i to da sami u kuhinji pripreme sebi hranu ili skuvaju kafu. Apsolutni gospodar njenog srca i života bio je čuveni filozof Žan Pol Sartr, sa kojim je imala ljubavno-prijateljsko-kolegijalni odnos. Uprkos usponima i padovima, od kada su se upoznali, pa do svoje smrti, oboje su tvrdili da je to prava ljubav i da su srodne duše. Malo ko zna da je njegov tvorac francuski intelektualac Sartr, koji je baš ovim rečima pokušao da objasni svojoj tadašnjoj devojci Simon prirodu njihovog odnosa. Zabavljali su se više od godinu dana, bili su strastveni ljubavnici, zaljubljeni i nerazdvojni, apsolutni istomišljenici, ona je imala 22. Ipak, ne smemo da dozvolimo da nas ta ljubav spreči da napredujemo i kao individue, da svako od nas ima svoj svet, svoju kuću, svoj život i gradi odnose sa drugim ljudima. Mi ćemo uvek da imamo jedno drugo, ali ne smemo da se zatvorimo u ljušturu. Umesto da joj predloži zajednički život, Sartr je uverljivo govorio koliko je važno da svako živi u svom domu, da imaju svoj prostor, baš kao i predstavnici francuske aristrokratije u 18. Otmena Parižanka prefinjenih crta lica, Simon Lucija Ernestina Mari Bertran de Bovoar, rođena je u buržoaskoj porodici, otac Žorž je bio advokat koji je zbog glume napustio karijeru, a majka ćerka imućnog bankara. Školovala se u Katoličkoj školi za devojke, jer je u to vreme ta institucija smatrana idealnim mestom za mlade devojke kojima je jedini cilj u životu da budu dobre supruge, majke i domaćice, dok se obrazovanju nije posvećivala posebna pažnja. Posle Prvog svetskog rata, njen deda po majci, bankar Gustav Braser, bankrotirao je i kompletna porodica je zapala u veliko siromaštvo, pa je bila primorana da se preseli u mali stan i odrekne svakog luksuza i lagodnog života, a njen otac je morao da se vrati advokaturi koju je u biti prezirao, jer je bio i ostao glumac u duši. Ipak, Žorž de Bovoar preneo je kćerkama i ljubav prema umetnosti, pozorištu i književnosti i mnogo je ulagao u njihovo obrazovanje tvrdeći da samo to može da ih izvuče iz siromaštva. Ambiciozna Simon u ranoj mladosti odlučila je da bude književnica, bila je odličan đak, a naročito je privlačila filozofija, koju je upisala u Parizu. Zaista je stekla odlično obrazovanje, studirala je matematiku na Katoličkom institutu, kao i književnost i strane jezike na Institutu San-Mari, konačno i filozofiju na prestižnoj Sorboni. Tokom života bila je veoma plodan autor, pisala je novele, monografije o filozofiji, politici i socijalnim pitanjima, eseje, biografije i autobiografiju u nekoliko tomova. Inspiraciju je iznova i iznova nalazila u svojoj najvećoj ljubavi, Sartru, i odnosu sa njim, njegovim ljubavnicama, ali i u iskustvu svojih roditelja. Čuveni pakt o slobodnoj ljubavi, koji je kao vrlo mlada devojka sklopila sa Sartrom, u početku joj je zadavao bol jer nije delila entuzijazam svog partnera da imaju ljubavnike i ljubavnice, ali je ipak prihvatila predlog čoveka koga je iskreno volela i kojem se beskrajno divila. Obavezali su se da se nikada u životu neće rastati, bez obzira na sve. I tako je i bilo… uprkos tome što su se u sporazumu obavezali da neće nikada živeti zajedno i da nisu obavezni na vernost, kao i da u njihovom odnosu ne sme da se pojavi ljubomora. Sartr je predložio da svake dve godine obnove pakt, što su prvih godina i radili, ali vremenom su prestali jer je bilo jasno da jedno bez drugoga ne mogu. On je njoj trebao jer ga je volela svim žarom prve ljubavi, bio je prvi muškarac u njenom životu, a ona je njemu bila potrebna kao srodna duša, prijatelj, podrška u svakom smislu, najverniji obožavalac. Svojim izuzetnim darom za književnost Simon je oblikovala Sartrove konfuzne rečenice u pitke filozofske eseje i bila mu spona sa drugim ljudima, stišavala je koliko je mogla njegovu impulsivnu prirodu, zbog koje je čak i svojim saradnicima bio dalek i nerazumljiv. Uprkos skromnom fizičkom izgledu, Sartr je bio vrlo upečatljiva ličnost, bio je vatreni zagovornik egzistencijalizma, dramaturg, kritičar i mnogi su ga tada smatrali najvećim intelektualcem toga doba. Podržavao je Marksovo učenje i oštro kritikovao književnost tvrdeći da je to tekovina buržoazije kako bi se otupeo otpor nezadovoljnih u svetu. Ironija je što mu je dodeljena baš Nobelova nagrada za književnost, koju je on u skladu sa svojim stavom odlučno odbio da primi. Ovom inteligentnom i harizmatičnom muškarcu mnoge žene nisu mogle da odole, tako ni Simon. Bliskost i strast na početku njihove romanse, kasnije su preneli na posao, iako nisu zajedno živeli, svakodnevno su radili, stvarali, razmenjivali mišljenja i čitali dela jedno drugog pre objavljivanja. Tokom života čuveni filozof je svakodnevno koristio svoj šarm da zavodi žene. Njegovi savremenici su čak tvrdili da ima seksualne probleme, jer, uprkos jakom uzbuđenju, često nije uspevao da ostvari odnos sa ženom. Uprkos tome, bilo je perioda kada je imao sedam ljubavnica istovremeno! Međutim, iza naizgled romantične heroine i uspešne žene skrivala se tužna i povređena žena, sasvim drugačija od hrabre rodonačelnice modernog feminizma i one koja je bila uzor ženama. Samo njeni najbliži su znali da je Sartr bio prvi muškarac koji je poljubio, sa kojim je vodila ljubav i koji je povredio slomivši joj srce. Mnogi savremenici su ga kritikovali smatrajući da se okrutno igra njenim srcem, budući da je maksimalno koristio prednosti njihove slobodne veze na kojoj je insistirao, a njeni ljubavnici uglavnom su bili pokušaj da mu vrati istom merom. Ona je doslovno bila umešana u svaki segment njegovog života, čak je bila neraskidivi deo njegovih veza sa drugim ženama. Delila je ljubavnice sa njim i ulazila u romanse sa njegovim prijateljima. Sartrova strast prema Simon potpuno je iščezla posle nekoliko godina, pa iako više nije bilo seksualnih odnosa među njima, Simon je uvek pronalazila načine da bude deo njegove intime. Zbližavala se sa ženama koje su njega oduševljavale i koje je zavodio. Složenost odnosa sa Sartrom prenosila je na gotovo sva svoja dela i opisivala kroz likove. U svom delu Simon je uspela da dočara sve slojeve ljubavnog petougla koji su činili ona, njen ljubavnik i kasnije Olgin muž, Olga, njena sestra Vanda i, naravno, Sartr. Uprkos tome što se čitavog života borila za prava žena, Simon je uvek bila u senci muškaraca kojima je silno želela da se dokaže — prvo je to bio njen otac, a zatim Sartr. U knjizi je kroz živopisne likove opisana i kulminacija njenog bola 1940. Filozof se na kraju ipak nije oženio Vandom, a Bovoar je kasnije ušla u emotivnu vezu sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom. Delovali su srećno, imali skladan odnos i izgledalo je kao da je napokon pronašla muškarca koji će je voleti, poštovati i oženiti, kada se sve neočekivano završilo. Baš to delo donelo joj je najviše priznanje iz književnosti u Francuskoj i gubitak čoveka koji je iskreno voleo. Kroz likove u romanu opisan je Sartr, Algren, kao i mnogi filozofi toga doba. Bovoar je tim delom uzburkala ne samo francusku i svetsku javnost, već i srce i sujetu Amerikanca, on je bio šokiran njenim javnim odricanjem od njega, a ona je dokazala da je u stanju da žrtvuje i sebe i ljubav i brak samo da bi ostala uz Sartra i ispoštovala pakt. Baš taj esej doneo joj je svetsku slavu i uvrstio je u najelitnije filozofe. U njemu je sa velikim žarom dokazivala da muškarci nikada nisu želeli da razumeju žene i njihove probleme, pa su namerno stvorili stereotip da su dame kapriciozne, komplikovane i misteriozne. Na taj način su zadržavali svoju patrijarhalnu ulogu u društvu i žene stavljali u podređeni položaj. Simon je bila i ostala jedna od najkontroverznijih osoba u svetu intelektualaca, jer je svako njeno delo neraskidivo povezano sa njenim životom i ličnošću, a globalna borba za prava žena bila je zapravo njena lična bitka za srce muškarca koji nije nikada želeo da se veže samo za jednu ženu. I dok je francuska i svetska javnost smatrala vodećom intelektualkom 20. Kada je njen dugogodišnji partner Sartr umro, Bovoar je ostala posvećena njegovom imenu i delu. Živela je još šest godina i za to vreme pisala o njihovom neobičnom emotivnom odnosu, objavila je i njihova pisma, ali je izbacila delove u kojima se spominju treće osobe. Simon je umrla od upale pluća i po sopstvenoj želji sahranjena je pored čoveka uz koga je provela čitav život, Žana Pola Sartra, a o snažnoj bliskosti ove dve srodne duše svedoči i zajednička nadgrobna ploča. Sa samo dvadeset i jednom, kao najmlađi diplomac na Sorboni, postala je profesor filozofije. Tu je i upoznala Žan-Pola Sartra, budućeg životnog i intelektualnog saputnika. Bovoar je od 1931. Jedna od najvećih francuskih intelektualki 20. Simon i Sartr su se upoznali 1929, na početku studija filozofije na Sorboni. Nju je fascinirala njegova oštroumnost, njega njena lepota i pamet. Simon to opisuje u memoarima, dok u devojačkim sveskama poverava i da je Sartr veoma oprezan prema njihovoj vezi, kao da baš ne bi da se veže. Pristaje na njegov uslov da može da ima i druge veze. Svake dve godine obnavljali su ugovor koji im je dopuštao i druge ljubavi, a zabranjivao ljubomoru. Nisu stanovali zajedno, ali su bili jedno drugom u blizini. U nekim knjigama opisivala je kako je izgledalo kada je u Sartrov život ušetala ruska emigrantkinja Olga Kozakijevič. To su reči o ljubavi i ljubomori iako se zbog ugovora njih odrekla. Tema Mandarina je ljubav sa američkim piscem i novinarem Nelsonom Algrenom, koga je napustila jer joj je više značila duhovna veza sa Sartrom. Drugi pol Simon je bila radikalna feministkinja i mondijalista. Drugi pol napisala je želeći da objasni šta je čini ženom. Knjiga je prvo objavljena u Francuskoj, 1949. Verzija na engleskom jeziku je izvršila veliki uticaj na ženske pokrete 60-ih godina u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji. U Drugom polu ona se usredsređuje na položaj žena, kombinujući istoriju, antropologiju, mit, etnografiju, biologiju, književnost i sociologiju u cilju da otkrije zašto su žene inferioran, drugi pol: podređen, nekreativan i neslobodan. Nisam rođena za luksuz. Ženu ne treba da definiše materica, glasno je tvrdila. Ženska fiziologija i nedostatak penisa ne znače da je žena inferiorna ili da zavidi muškarcima, ili da pati od kastracionog kompleksa. Verovala je da je dobra majčinska ljubav svestan stav, slobodan moralni izbor, a ne instinkt, i da postoje i takve stvari kakve su loše majke. Bovoar je smatrala da žena, da bi bila dobra majka, mora dobro da balansira sa interesovanjima i životom i van podizanja dece. Smatrala je da žene koje imaju plaćene poslove van kuće mogu biti najbolje majke. Zalagala se za kontracepciju, pravno regulisan abortus, pojednostavljen razvod i veštačku oplodnju, tako da žene mogu da povećaju svoje slobode i izbore. Plaćeni posao van kuće, takav da ne iskorišćava, ima vitalni značaj za žensku nezavisnost. Mada je smatrala da je između muškaraca i žena moguć niz odnosa, ideal Bovoar je bio izbalansiran par; par koji ne živi kao zatvorena ćelija, nego se svaki član para integriše individualno u društvo. Na jednom listu papira na njenom grobu, na nemačkom jeziku, piše: Hvala Simon. Zahvaljujući vama, moj život se promenio. Pritom za sebe u 21. DRUGI POL, jedan od istorijskih radova feminizma, bio je razlog pokretanja ove velike međunarodne konferencije koja je okupila oko 400 filozofkinja, sociološkinja i drugih feministkinja iz celog sveta na debatu o filozofskim i političkim tezama Simon de Bovoar. Tokom četiri dana paralelnih radionica diskutovano je, na dva jezika, oko 130 radova. Poslednjeg dana, u subotu, oko šest stotina žena napunile su, istorijski, Veliki amfiteatar Sorbone. Kroz ogromne hodnike i stepeništa prolazile su studentkinje, strankinje i starije Parižanke koje su došle da se zajedno sete Simoninih dana. Pred nama su bile aktivistkinje iz istorije feminizma u Francuskoj. Završnu sesiju otvorila je Silvi le Bon de Bovoar, filozofkinja, koju je Simon de Bovoar usvojila dok je Silvi bila na studijama. Usvojena ćerka Silvie le Bon de Bovoar uzbuđeno je pričala kako je sedela na balkonu tog istog amfiteatra kada su pedeset šeste de Bovoar i Sartr održali tribinu nakon puta po Kini. I kako je tada videla prvu filozofkinju Pariza. Drugog dana skupa održan je najuzbudljiviji panel. Saradnice Simon de Bovoar, i inicijatorke ovog skupa, koje su početkom sedamdesetih formirale prvu akcionu grupu za legalizaciju abortusa, sećale su se zajedničkih akcija. Tako smo saznale da su njih desetak već 1971. Ime Simon de Bovoar je bilo prvo. Grupa kasnije organizuje seriju akcija za podršku ili pojedinih žena, kao što je Đamila Bopaša iz Alžira koju su silovali i mučili francuski vojnici, ili trudna maloletna devojčica kojoj je bio potreban abortus…. Tako smo saznale da je Simon de Bovoar delila letke, govorila na uličnim demonstracijama, u školama, potpisivala peticije, pisala feminističke tekstove za dnevne novine…. Simon de Bovoar je za 78 godina života objavila 5000 stranica dnevnika i pisama i još toliko stranica romana, filozofskih tekstova i eseja. Za ženski pokret i feminističku flozofiju knjiga DRUGI POL je istorijska prekretnica. Osnovna ideja knjige je njen naslov, žene su Druge one koje ne odlučuju, ne određuju, koje su izvan zakona, izvan istorije, u filozofskom smislu nebitne, imanentne. U knjizi ovu Drugost Simon de Bovoar detaljno dokumentuje analizom ženskih uloga majke, supruge, seksualnog objekta iz raznih kultura. U isto vreme, njena druga ključna ideja, ženom se ne rađa nego se postaje, je instrument kojim se ženske uloge objašnjavaju. Dakle, uloge su konstruisane, nisu nam date prirodom, zavise od društvenih, kulturnih, istorijskih uslova. I mogu se menjati. Njena osnovna poruka ženama je: Birajte svoj život. To je upravo i ona sama radila. Tako je, zapravo, Simon de Bovoar postavila temelje feminističkog konstrukcionizma, i početke radikalnog feminizma. Drugi pol je 1949. Simon de Bovoar je u to duboko verovala, teorijski i lično. Svesno je odbila dom, kujnu, decu. Ona je od svoje rane mladosti živela u malim sobama ili hotelima, hranila se u kafeima, učila u kafeima i bibliotekama. Sa svojim partnerima nije zajedno živela. Tako je izbegla svaku poistovećenost sa privatnim prostorom kao metaforom za žensko. Knjiga Drugi pol je došla dok još uvek nije bilo ženskog pokreta da je odbrani. Reći da je materinstvo konstrukcija koja ponižava žene, bio je iskaz koji još uvek nisu mogle da prihvate ni žene a pogotovu muškarci 1949. Simonin životni partner i prijatelj Žan Pol Sartr je knjigu podržao, što je u tom trenutku bilo važno. Francuske komunistkinje su bile u dilemi, neke su je optuživale, neke su ćutale. Analize konteksta nastajanja ove knjige su između ostalog pokazale u kakvoj samoći feminističkih ideja je Simon de Bovoar pisala ovo delo. Prethode joj sufražetkinje, zatim socijalistkinje kao što su Flora Tristan i Mišel Louiz ili prvi zapisi Kristine de Pizan iz srednjeg veka. Ali Simon de Bovoar je koristila muške filozofske, sociološke i antropološke teorije i obrtala ih kroz svoje prizme kako bi razumela društvenu uslovljenost pola. Na skupu su prikazana dva filma. Jedan je romantična verzija Simoninog života: ljubav prema drugaricama, putovanjima, kafeima, razgovori sa prijateljima. Zatim ljubavna pisma Simon de Bovoar Nelsonu Algrenu, piscu iz Sjedinjenih Država, prijateljstvo sa Žan Pol Sartrom. I neprekidno knjige, Simon čita, Simon piše, Simon razgovara, putuje, radi. Drugi film je dokumentarac, poslednji intervju koji je dala jednoj norveškoj novinarki, dve godine pre smrti. Simon de Bovoar je umrla 14. Sahranjeni su u istom grobu na groblju Monparnas koje je Simon gledala sa svog prozora. Na sharani su bile njene saradnice i feministkinje iz celog sveta, oko 5000 ljudi. Ne postoji prirodna smrt: ništa što se događa čoveku nije nikada prirodno jer njegovo prisustvo dovodi svet u pitanje. Konferencija u Parizu, 19-24 januara 1999. Dva snažna i ravnopravna mentalna sklopa, nisu ugrožavala jedan drugog, dopunjavala su se, to da. To traje i dan današnji, poslušajte čak i pravoslavne vladike. To su reči istog tog Pitagore. Ima i relevantne podatke, Atinu je Zevs rodio iz sopstvene glave! Ne zaobilazi Hegela i njegov stav o odnosu roba i gospodara, transponuje na odnos žene i muškarca. Odnosi se s poštovanjem prema ličnostima i činjenicama, sa poznavanjem i čak ličnim iskustvima, verodostojno nas upoznaje sa položajem žene u različitim vremenima, sredinama, zemljama, kontinentima. Kako protumačiti viševekovne budalaštine u vezi žena, u čemu je crkva, može se s pravom reći, prednjačila. Ali kako bi onda bile i ostale svojina muškaraca? Koknite me ako grešim ali moj čvrst i dugogodišnji stav po pitanju odnosa muškaraca i žena je, da je u osnovi svega od Adama pa naovamo strah od žena, od izneveravanja njihovih očekivanja, koja muškarci često preuveličavaju ne poznajući dovoljno žene. Većina muškaraca svoju inferiornost spram žena, pokušavala je, pokušava i danas, da nadomesti hiljadama gluposti i imbecilnosti sve do ratova a najčešće sticanjem novca, bogaćenjem i lažnim osećanjem moći. Naravno, uvek će biti žena koje će to privlačiti ali je takav odnos lažan, proračunat i neprirodan. Ali to je sasvim druga tema. Muškarac će lakše podneti poraz od drugog muškarca nego nedokazivanje kod žene! Simone de Beauvoir je reprezentativni primerak moderne, aktivne intelektualke. U posleratnim godinama, u državi blagostanja, bila je radikalni filozof egzistencijalizma i razotkrila patrijarhalnu osnovu teorija u biologiji, psihoanalitici, istorijskom materijalizmu; proučavala je rodne uloge i postavila slobodu, pravo na samoodređenje i jednakost kao osnove svih vrednosti. Njena knjiga Drugi pol obavezna je literatura feminističkoj publici 20. Ovo prvo uticajno delo feminističke filozofije postavilo je razliku između biološke polne različitosti i društveno nametnutih kategorija roda. Ta drugost, po njenom mišljenju, nastaje zbog jake veze koju žena ima prema svom ugnjetaču, muškarcu. Ona se zalaže za ujedinjenje žena, čime bi se potvrdile kao subjekti. Ističe da su ontološki uslovi isti i za žene i za muškarce, ali ne predlaže način kako da se to ostvari. Pitanja otvorena ovim razgovorima — identitet, moć, muškarci, deca i politika — su i danas vrlo aktualna. Alice Schwarzer: Vaša analiza položaja žene još uvijek je najradikalnija. Od objavljivanja Vaše knjige Drugi spol 1949. Ipak, tek ste se sad — nakon 23 godine — aktivno angažirali u konkretnoj, ali i kolektivnoj borbi žena za svoja prava. U Parizu ste s Francuskinjama izišli na ulicu i sudjelovali u međunarodnim ženskim demonstracijama. Simone de Beauvoir: Zato što se u posljednjih dvadeset godina položaj žene ustvari nije promijenio. U Francuskoj je došlo do nekih malih promjena u vezi s brakom i rastavom. I kontracepcijska sredstva su nešto raširenija — ali nedovoljno, samo sedam posto Francuskinja uzima kontracepcijske pilule. U svakom slučaju, žene koje rade ograničene su na poslove tajnice ili medicinske sestre, a jako rijetko su šef nekog poduzeća ili liječnik. Najzanimljivije karijere su im nedostupne, a unutar pojedinih zanimanja muškarci su im opet postavili prepreke. Sve me to navelo na razmišljanje. Mislila sam da je nužno da žene koje to stvarno žele uzmu sudbinu u svoje ruke. Tako sam, kad su me žene iz francuskog ženskog pokreta pitale želim li s njima raditi na manifestu za pravo na pobačaj u kojemu bismo same sebe optužile da smo pobacile, pomislila: To je pravi put da privučemo pažnju na najveći skandal koji danas postoji, na zabranu pobačaja! Tako je to počelo. Naravno, za mene je bilo samorazumljivo da ću sudjelovati u prosvjedu i preuzeti slogane s kojima se u potpunosti slažem: pravo na besplatan pobačaj i kontracepcija! Schwarzer: Govorite o situaciji u Francuskoj. Međutim, posjetili ste i više socijalističkih zemalja. Je li se tamo možda položaj žena promijenio iz temelja? Beauvoir: Tamo je situacija nešto drugačija. Naime, izbliza sam vidjela situaciju žena u SSSR-u. Skoro sve Ruskinje rade, a ljudi preziru žene koje to ne čine supruge nekih visokopozicioniranih funkcionara ili drugih važnih ljudi. Sovjetske žene vrlo su ponosne što rade. Imaju vrijedne socijalne i političke odgovornosti i osjećaj za te odgovornosti. Ipak, ako u obzir uzmemo statistiku i pogledamo koliko je žena u Centralnom komitetu i u parlamentu, to jest, koliko žena zaista ima moć — to je vrlo niska brojka u usporedbi s muškarcima. Sa zanimanjima je jednako. Najneugodniji poslovi su ženski poslovi. Skoro svi medicinari u SSSR-u su žene jer je liječenje besplatno, država liječnike loše plaća, a posao je iznimno težak i zamoran. Žene šalju u obrazovanje i medicinu, ali najvažniji poslovi kao što su znanost ili inženjerski poslovi puno su im teže dostupni, a čak i unutar teško izvojevanih poslova na hijerarhijskoj ljestvici su ispod muškaraca — upravo kao i u kapitalističkim zemljama. Kao i svugdje drugdje, i u Rusiji je prisutna sramota protiv koje se bore ženski pokreti: rad u kući, briga za djecu — i u SSSR-u su za sve to isključivo zadužene žene. Iz toga se može zaključiti da jednakost muškaraca i žena nije ostvarena niti u SSSR-u. Schwarzer: Koji su razlozi za to? Beauvoir: Najprije to što socijalističke zemlje nisu zaista socijalističke. Naime, nije ostvaren socijalizam koji mijenja ljude — o čemu je sanjao Marx -, nego su se promijenili proizvodni odnosi. Ali mi smo danas sve više svjesni da sama promjena proizvodnih odnosa nije dovoljna da bi se promijenilo društvo, čovjek. Dakle, u socijalističkim zemljama usprkos različitom ekonomskom sistemu muškarcima i ženama ostaju dodijeljene tradicionalne uloge. To je povezano s time što su muškarci u našim društvima usvojili ono što ja zovem kompleks nadmoćnosti, dakle predodžbu o nadmoćnosti. Oni nisu spremni da ga se odreknu. Oni trebaju podložnost žene da bi podigli sebi vrijednost. A same žene su toliko naučene na to da sebe smatraju manje vrijednima, da se vrlo rijetke usude boriti na toj razini. Kako ga Vi definirate? Beauvoir: Sjećam se da sam na kraju Drugog spola rekla da sam anti-feministkinja, naime, mislila sam da će se problemi žena sami od sebe riješiti razvojem socijalizma. Feministi su žene — ili čak muškarci -, koje se možda u vezi s klasnom borbom, ali ipak izvan nje bore za žene, a da nužno ne povezuju ciljanu promjeru sa cijelim društvom. Danas sam u tom smislu feministkinja. Naime, uvidjela sam da borba na političkoj razini ne vodi tako brzo k cilju. Moramo se, dakle, boriti za konkretan položaj žene prije nego što dođe socijalizam o kojemu sanjamo. Osim toga sam uvidjela da ravnopravnost muškaraca i žena nije nastupila niti u socijalističkim zemljama. Zato sam danas aktivna u pokretu za oslobađanje žena. K tomu dolazi i činjenica— a to je, vjerujem, za mnoge žene jedan od razloga zašto su stvorile ženski pokret -, da čak i u ljevičarskim, pa i revolucionarnim grupama i organizacijama vlada duboka nejednakost između muškaraca i žena. Žene su uvijek radile najniže, najdosadnije i najskromnije poslove, a muškarci su uvijek imali glavnu riječ, pisali su članke, radili sve zanimljive stvari i preuzimali najveću odgovornost. Čak unutar tih grupa koje su u principu tu da oslobode sve — pa i žene i mladež -, čak i tu je žena bila manje vrijedna. Dakle, apsolutno je nužno da žene same uzmu sudbinu u svoje ruke. Schwarzer: Što mislite o Novom feminizmu općenito? O borbenim maldim ženama koje su radikalnije nego ikad prije? Beauvoir: Unutar ženskih pokreta postoje razna strujanja— najviše u Americi gdje su najnaprednija. Od Betty Friedan koja je prilično konzervativna, do SCUM koji je za kastraciju svih muškaraca. I u Francuskoj unutar pokreta postoji više orijentacija, a moja je ona koja pokušava povezati emancipaciju žene s klasnom borbom. Naime, ja mislim da je specifična borba žena ipak povezana s onom koju moraju voditi muškarci te zato odbijam potpuno isključivanje muškaraca. Schwarzer: Što onda — s obzirom na trenutni stadij razračunavanja — mislite o isključivanju muškaraca iz kolektivnog rada na ženskim pravima, što se dešava i u većini ženskih pokreta u Francuskoj? Beauvoir: Da, ja sam za to. Za isključivanje sam muškaraca, ali do određene točke. To je stvar stadija, kako ste upravo rekli,. Za to ima više razloga: najprije treba računati s time da se muškarci niti u takvim grupama ne bi mogli odreći muških refleksa, da bi govorili i naređivali. S druge strane, mnoge žene — što god rekle, a često to i same znaju — imaju određen osjećaj manje vrijednosti, sramežljive su. Kad bi muškarci bili prisutni, mnoge se ne bi usudile govoriti tako slobodno kako to čine kada su među sobom. Posebno je važno da žene unutar svojih grupa ne susreću svojeg muža ili partnera, nikoga za koga su jako vezane jer se moraju osloboditi upravo od njega. Trenutno ni mentalitet muškaraca ni žena ne dopušta iskrenu diskusiju u miješanoj grupi. Schwarzer: Je li isključivanje muškaraca za Vas praktično pitanje jer bi žene bile sputanije itd.? Ili je to i političko pitanje? Naime, muškarac — tako argumentiraju feministkinje — nije stvorio samo sustav u kojem se žene iskorištava i koji ga reprezentira, nego i individualno profitira od ugnjetavanja žene te je zato u prvoj etapi neprijatelj broj 1. Beauvoir: Da, zasigurno, ali nije to tako jednostavno. Ovdje odgovara ono što je Marx rekao za kapitaliste: I oni su žrtve. Naravno da je preapstraktno govoriti da se treba boriti protiv sistema, kao što sam ja neko vrijeme radila. Kao žena treba se, naravno, boriti protiv muškaraca. Na kraju krajeva, ne možeš nekažnjeno biti sudionik i profiter nekog sistema, čak i ako ga nisi stvorio, čak i ako ga ne stvaraju današnji muškarci. Na primjer, muškarac od trideset godina nije osnovao ovaj patrijarhalni svijet, ali on od njega na neki način profitira, čak i ako spada u one koji ne žele profitirati. On to usprkos tome čini jer je sigurno usvojio mnoge stvari. Prema tome, prvo se treba boriti protiv sistema, i, drugo, prema muškarcima treba biti barem nepovjerljiv ako ne i neprijateljski raspoložen. Žene moraju odjednom napasti i sistem i muškarce. Kad je muškarac feminist, to nije posve jednako. Ipak treba zadržati jednu dozu nepovjerenja, čuvati se paternalizma. Žene ne žele da im se zajamči sloboda, one je žele same postići. To uopće nije isto. Schwarzer: Smatrate li politički korektnim to što određeni broj žena ide toliko daleko da preziru muškarce? Možda nije loše da su neke žene potpuno radikalne i posve odbijaju muškarce. Te žene bi mogle za sobom povući one koje bi zbog manjkave osobne motivacije bile spremne na kompromise s muškarcima. To je vrlo moguće. Schwarzer: U većini ženskih pokreta postoji i homoseksualna frakcija — koja, inače, uopće nije većina, kako se često čuje, nego manjina koja ipak daje važne impulse. Vjerujete li da ženska homoseksualnost — kao najradikalniji oblik isključivanja muškaraca — u trenutnom stadiju može biti političko oružje? Beauvoir: O tome još nisam razmišljala. Mislim da je principijelno dobro da su neke žene vrlo radikalne. Ali čini mi se da radi složnosti s heteroseksualkama nije baš umjesno kad previše ističu homoseksualnost i gotovo ju propagiraju ili kad im objašnjavaju različite načine kako da se odreknu muškaraca. Ali zaista mislim da je dobro da postoje homoseksualne žene. Schwarzer: One tvrde da isključuju seksualne veze s muškarcima jer su one u trenutnim okolnostima nužno represivne… Beauvoir: Je li seksualna veze između muškarca i žene uvijek represivna? Ne bi li se u međuvremenu moglo raditi na tome da se te veze promjene, a ne zabranjuju? Šokiram se kad mi netko kaže da je svaki koitus zlostavljanje. To ne vjerujem, to ne osjećam. Kad netko to tvrdi, u biti opet preuzima muške mitove. To bi značilo da je muški spol mač, oružje. Mislim da bi civilizacija koja bi bila primjerena i muškarcima i ženama trebala pronaći seksualne veze koje nisu represivne. Želite li time reći da žena individualno može umaknuti svojoj spolnoj ulozi? Kako poslovno, tako i u vezama sa svojim bližnjima? Beauvoir: Potpuno umaknuti svojoj spolnoj ulozi? A zašto i bi? Imam tijelo žene— no jasno je da sam imala puno sreće. Izbjegla sam ropstvo žene koliko je bilo moguće, to jest prije svega majčinstvo i poslove u kući. I poslovno, kao profesorica filozofije u vrijeme kad je mnogo manje žena studiralo nego danas, bila sam privilegirana među ženama. A budući da ih je bilo malo, muškarci su bili spremniji prijateljski priznati ženu koja je nešto postigla. Danas, kada su žene češće uspješne, muškarci se moraju bojati za svoje mjesto. Ali kad netko, kao ja, shvati da žena ne mora nužno biti majka i supruga da bi imala ispunjen i sretan život, onda postoji određeni broj žena koje neće morati trpjeti ropstvo. Naravno, moraju se roditi privilegirane ili imati određene intelektualne sposobnosti. Vjerujete li — imajući na umu da su danas ravnopravne veze između muškarca i žene vrlo teške — vjerujete li da ste riješili Vaš osobni problem? Beauvoir: Da, ja sam ga osobno riješila. Ali kad se osvrnem oko sebe… Da, ipak ima još nekih koje su utekle ugnjetavanju muškaraca. Većinom su to žene koje su uspješne u svojem poslu, a da možda i nemaju zaista sretnu i uravnoteženu vezu s određenim muškarcem. Ipak, da sama nisam upoznala Sartrea, možda bih i ja imala nekoliko takvih priča u životu. Taj život vjerojatno ne bih smatrala tako sretnim kao ovaj koji sam vodila, ali bi svejedno bio prihvatljiv. Njima je tako patrijarhalno tlačenje glavni, a ne sporedni prigovor. Slažete li se s tom analizom? Beauvoir: U ovom trenutku smatram da su analize nedostatne. Iz jedne klase se u principu može prijeći u drugu. Ako si žena, nikad nećeš biti muškarac. Dakle, žene su zaista kasta. Što povezuje patrijarhalno tlačenje s kapitalističkim? To je problem na kojemu bih htjela raditi sljedećih godina. Smatram da analize koje u patrijarhalnom tlačenju nalaze nešto što odgovara kapitalističkom tlačenju nisu ispravne. Naravno, ženi oduzimaju produkt njezinog rada, ili bolje rečeno: njezin rad ne stvara dodatnu vrijednost. To je, dakle, drugačiji položaj nego onaj radnički, njemu kradu dodatnu vrijednost. No ovo pitanje je ustvari elementarno, cjelokupna taktika žena ovisi o njemu. Posve je ispravno naglašavati odbijanje neplaćenog kućnog rada jer on predstavlja iskorištavanje. Ali ima i žena koje su neovisne i zarađuju za vlastiti život. Njih se iskorištava drugačije nego kućanice… Schwarzer: …ali one i van kuće rade za manju plaću nego muškarci… Beauvoir: Da. Ali iskorištavanje rada u kući i rad za plaću nisu isto. Tom problemu se, na primjer, nisu dovoljno posvetile ni Kate Millet, ni Germaine Greer, ni Firestone…Ali Firestone, koja je manje poznata, u svojoj Dialectic of Sex donosi nešto novo, naime zahtijeva prava za djecu. Ona povezuje oslobođenje žena s oslobođenjem djece. Žene će biti slobodne tek kad se djeca oslobode od odraslih. Nikad nisam govorila o tome, jer nikad nisam o tome razmišljala. Schwarzer: Angažirani ste i u klasnoj borbi — a od svibnja 1968. Na primjer, preuzeli ste odgovornost za jedan radikalno ljevičarski časopis. Kakve postoje veze između klasne i spolne borbe? Beauvoir: Sve što sam mogla zaključiti je da klasna borba u pravom smislu ne emancipira žene. To me navelo da od objavljivanja Drugog spola promijenim mišljenje. Bilo da se radi se o komunistima, trockistima ili maoistima, žena je uvijek podređena muškarcu. Zbog toga sam uvjerena da žene svoje probleme moraju uzeti u svoje ruke. A da bismo našli vezu između iskorištavanja radnika i iskorištavanja žene, potrebna je ozbiljna analiza. Sigurna sam da bi iskorjenjivanje kapitalizma stvorilo bolje uvjete za emancipaciju žene — ali to ne znači da bi ona odmah bila ostvarena. Iskorijeniti kapitalizam ne znači iskorijeniti patrijarhat — dok obitelj ostaje netaknuta. Vjerujem da se moraju promijeniti ne samo vlasnički odnosi, nego i struktura obitelji. Čak i u Kini su ukinuli patrijarhalnu ili bolje rečeno: feudalnu obitelj te tako postigli promjenu u položaju žene. Ali to se dogodilo samo zbog prihvaćanja nuklearne obitelji koja je u biti naslijeđe feudalne obitelji. Zato nisam posve sigurna da su žene u Kini oslobođene. Mislim da treba ukinuti obitelj. U potpunosti se slažem sa ženama, a nekad i s muškarcima koji su pokušali obitelj zamijeniti komunama ili drugim oblicima koje tek treba stvoriti. Schwarzer: Da li bi se onda moglo reći da nije sigurno da klasna borba oslobađa žene, ali da bi, obrnuto, radikalni feminizam uništio klase? Beauvoir: Kad se počne uništavati obitelj i odgovarajuće strukture, onda postoji mogućnost da se istovremeno poljuljaju i temelji kapitalizma. Ali ne želim skakati pred rudo, a da prije toga nisam dovoljno razmišljala o tome koliko bi žensko uništenje patrijarhalnog društva imalo utjecaja na sve aspekte kapitalizma i tehnokracije. Feminizam će zaprijetiti sistemu ako bude imao vrlo radikalne zahtjeve i ako ih uspije provesti. Schwarzer: Nakon izdavanja Drugog spola često su Vam predbacivali da ste zastali u analizi te da niste razvili taktiku za oslobođenje žena. Beauvoir: To je točno. Priznajem da sam to u knjizi zapostavila. Odustajem od maglovitog povjerenja u budućnost, u revoluciju i socijaliste. Schwarzer: Kakve mogućnosti vidite što se tiče oslobođenja žena? Beauvoir: Žene prvenstveno moraju raditi izvan kuće. Kao drugo, ako je moguće, ne trebaju se udavati. I ja sam se mogla udati za Sartrea, ali mislim da smo bili pametni što to nismo učinili. Jer kad se osoba vjenča, ljudi ju tretiraju kao vjenčanu, a na kraju se i osoba sama smatra vjenčanom. Kao vjenčana, osoba ima potpuno drugačiji odnos spram društva od nevjenčane osobe. Brak je za ženu opasan. Naravno, mogu postojati razlozi za to: Ako želiš imati djecu, još uvijek je vrlo teško kad roditelji nisu vjenčani, jer djeca onda imaju puno poteškoća u životu. Ali ja mislim da je tako bolje. Ono što se prije svega računa ako zaista želiš biti neovisna osoba, to je posao. To savjetujem svim ženama koje me pitaju. Posao je nužan preduvjet koji im dopušta da se razvedu ako žele. Tako mogu prehranjivati sebe i djecu, nisu ovisne i mogu ostvariti ono što žele u životu. Ipak, niti posao nije čudotvorno sredstvo. Ja vrlo dobro znam da četiri marke na sat jedne radnice ili čistačice ne čine osobu neovisnom. Znam da rad danas ne oslobađa, nego čak otuđuje. Zato žene često moraju birati između dva otuđenja: onog kućanice ili onog zaposlenice. Usprkos tome, rad za plaću je prvi preduvjet za neovisnost. Schwarzer: A već udane žene i majke? Beauvoir: Postoje žene koje više nemaju šansu. Ako već imaju 35 godina, četvero djece na grbači, udane su i nemaju posao — onda stvarno ne vidim što se tu još može učiniti. Možemo govoriti samo o perspektivnom oslobođenju dolazećih generacija, mladeži i nekih privilegiranih! Schwarzer: Može li žena koja želi biti emancipirana ostati na individualnoj razini ili mora djelovati kolektivno? Beauvoir: Mora djelovati kolektivno. Uvijek treba djelovati kolektivno. Ja to dosad nisam činila jer nije postojao organizirani pokret s kojim bih se slagala. Ali Drugi spol je na neki način bio akt koji je nadišao moje vlastito oslobođenje. Jer ja sam vodila život koji sam htjela. Schwarzer: Kako biste općenito ocijenili razvoj postojećih ženskih pokreta? Beauvoir: Mislim da će napredovati. Ali neće biti jednostavno. Naime, tu je želja da se dopadnu muškarcima, ta ženskost. To je kod žena vrlo rašireno. U Francuskoj, kao i svugdje, mnoge su žene vrlo konzervativne, vrlo ženstvene…Ipak mislim da će žene uz današnje uvjete rada imati malo više vremena da razmišljaju te da bi i u kapitalizmu mogle nešto postići. Ali što se tiče poslova van kuće, sigurno je da u kapitalističkoj zemlji nikad neće dati posao ženi ako ima nezaposlenih muškaraca. Mislim da bi ženski pokreti mogli djelovati kao studentski, koji su također na početku bili ograničeni, ali su onda skoro sve digli u zrak. Ako se probiju u poslovni svijet, stvarno bi mogle uništiti sistem. Schwarzer: Imate li, madame, viziju svijeta u kojem će žene biti slobodne? Beauvoir: Ne vjerujem da trebamo očekivati nešto posebno od ženskosti. Usprkos svemu mi težimo asimilaciji, a ne razvoju specifičnih ženskih kvaliteta. Ne vjerujem će žene, nakon što su dostigle ravnopravnost, razvijati nešto posebno zanimljivo, poetsko, dakle ženske vrijednosti. Činjenica je da su muškarci stvorili univerzalnu kulturu, civilizaciju i vrijednosti. Ali upravo kako proletarijat negira da je buržoazija univerzalna klasa, a da ne odbija sve buržoaske vrijednosti nego ih prisvaja, upravo tako bi žene ravnopravne s muškarcima trebale prisvojiti vrijednosti koje su muškarci stvorili, umjesto da ih odbijaju. Pri stvaranju univerzalnih vrijednosti muškarci su im često dali svoje vlastito, muževno obilježje. Oni su promiješali univerzalnost i muževnost na vrlo podmukao i suptilan način. Radi se, dakle, o tome, kako da ih se razdvoji, kako odstraniti pomutnju. To je moguće i jedna je od zadaća koju žene imaju. Ali što to na kraju krajeva znači: odbiti muški model? Ako žena uči karate, to je muškobanjasto. Ja mislim da je dobro da to čini. Ne smijemo odbiti svijet muškaraca jer on je istovremeno svijet uopće. A najzad, i naš svijet. Žena će, kao i muškarac, stvoriti nešto što je toliko drugačije i novo kao ono drugih muškaraca. Ali ne mislim da će stvoriti nove vrijednosti. Ako netko vjeruje u to, onda vjeruje u žensku prirodu — a protiv toga sam se uvijek borila. Sve te koncepte moramo ostaviti postrani. Schwarzer: Pristajete li na nasilje u svrhu oslobođenja žena? Beauvoir: Kako stvari danas stoje, da. Budući da muškarci koriste nasilje protiv žena — kako u svojem jeziku, tako u gestama, zlostavljanjima, uvredama i pljuskama-, i žene se smiju obraniti nasiljem. Schwarzer: Smatrate se militantnom feministkinjom i angažirali ste se u aktivnim sukobima. Kakvi su Vaši planovi u skoroj budućnosti? Beauvoir: S Pokretom za oslobođenje žena u Francuskoj radim na jednom projektu. Želimo organizirati javno saslušanje, dane informiranja i denunciranja zločina protiv žena. Prva dva dana će se održati 19. Bit će to neka vrsta istražne komisije koja će se baviti ženama. Oni žele autentične razloge zbog kojih mogu zahtijevati ukidanje paragrafa o pobačaju. Zajedno sa ženama i muškarcima koji će sudjelovati u događaju saslušat će svjedoke. Među njima će biti i muškarci, ali prije svega žene koje su pobacile. Slušat ćemo i majke koje govore o tome kako je njihov život pakao u ovom društvu, u kojemu muškarci svu odgovornost za djecu prebacuju na ženu samu. Slušat ćemo i biologe, sociologe te mnogo ljudi koji nam omogućuju da objasnimo zašto želimo pravo na pobačaj. Schwarzer: Borba za oslobođenje žena često se povezuje s borbom za pravo na pobačaj. Da li biste osobno htjeli prijeći preko tog stadija? Mislim da ću sa ženskim pokretom još raditi na mnogim stvarima. Pravo na pobačaj je važno, ali ipak nije ništa više nego preduvjet za oslobođenje žene.